Blitva

Blitva

Nekada ismevana kao „špargla za siromašne”, danas je blitva cenjeno povrće u kuhinjama gurmanskih restorana.

Ukus žućkastih, bledozelenih i tamnozelenih do crvenkasto-ljubičastih listova pomalo podseća na spanać, dok snažne i raznobojne peteljke imaju ukus sličan špargli. Međutim, blitva nije srodna nijednom od spomenutog povrća; ona pripada istoj porodici kao i šećerna repa, stočna repa (mangelwurzel) i cvekla. Prvobitno nađena u oblasti Mediterana, blitva se uzgaja od 400. godine pre n. e.

Suštinski se razlikuju dve osnovne sorte:

Švajcarsku blitvu karakterišu snažna, istaknuta centralna rebra u listovima, koja mogu biti duga do 30 centimetara, kao i bele, žućkaste, narandžaste, zelene, ružičaste ili ljubičaste boje. Blitva u ljubičastoj boji obično je najpunijeg ukusa. Pošto je peteljkama potrebno duže kuvanja, preporučljivo je da najpre kuvate njih, a zatim da dodate sitno iseckane listove nekoliko trenutaka pre završetka procesa kuvanja. Blitva je jedno od najranijeg prolećnog povrća. Raznobojne varijante švajcarske blitve mogu se naći na nedeljnim pijacama sve do jeseni.

Lisnata blitva je znatno manja, ali ima velike listove sa užim rebrima u poređenju sa Švajcarskom blitvom. Ukus joj je u izvesnoj meri blaži od spanaća. Pošto lisnata repa iznova poraste nakon sečenja i pošto opstaje tokom zime, može se ubirati tokom cele godine. Listovi se mogu jesti sirovi, kao salata, ili nakon 5 minuta blanširanja i mogu se poslužiti kao delikatesno povrće. Peteljke se moraju kuvati i neretko se poslužuju sa bešamel sosom. Listovi se mogu upotrebiti za pripremanje supa i nadeva, ili za filove za tartove i kišove. Peteljke i rebra su savršeni za zapečena jela i dekoraciju jela uz gusti sos.

Tekst: Rainer Majer