Neki ljudi su rođeni sa neobičnim super moćima: doživljavaju svet intenzivnije od ostalih. Sinestezija je naučni naziv fenomena koji omogućava ljudima da vide zvuke kao boje.

Gde ide Anja Huve kada oseti želju za morem i pomorcima, osećajem velike plave daljine i mirisom sveže ribe? U Njujork, naravno! „To je Njujork za mene: sveža riba! Svetlucava, srebrnasta riba s krljuštima. Miriše na slanu vodu, jutarnje sunce, vetar, staro šetalište i krckanje leda. I ima teksturu svežih ostriga – suptilan miris svežeg sušija, testenine sa jastogom i rakovima.”
 
To možda zvuči malo drugačije od onoga što ste videli kad ste prošli put bili u Njujorku, zar ne? Možda je to zbog toga što, za razliku od Anje, niste sinesteta. Ova vesela rođena Hamburžanka spada u procenjena 4% svih ljudi koji doživljavaju svet na intenzivniji i raznobojniji način od nas ostalih. Sve to zahvaljujući jednoj urođenoj super moći. Stimulacija jednog čulnog organa u mozgu sinestete dovodi do nehotične stimulacije drugog čulnog organa koji inače funkcionišu odvojeno. Ovaj fenomen se naziva „hiperkonektivnost” i može dovesti do doživljavanja zvukova u obliku boja, hrane u određenim geometrijskim oblicima ili čak u povezivanju mesta sa određenim ukusom. Kao Njujork i sveža riba! 

Ali Anja ne mora da putuje u Njujork da bi stimulisala svoja čula – čitav njen život je jedno veliko čulno iskustvo. „Utorak i broj 5 su crvene boje, kao i reč tajna”, objašnjava. „Avgust je žut i crven. Broj tri je plave boje, kao mart i četvrtak. Moj dečko miriše na zeleno, isto kao broj 7 i petak. Subota i nedelja su od bele do žute boje, kao i broj 24. Parni brojevi su obično toplih boja, dok su neparni obično hladnih boja”, objašnjava hamburška umetnica kao da se radi o najnormalnijoj stvari na svetu. A za nju to jeste tako. Anja Huve, poznata mnogim ljubiteljima muzike kao bivši glavni vokal avangardnog post-pank pionira iz osamdesetih – grupe „Xmal Deutschland”, oduvek tako doživljava svet – a kada je nešto vama normalno, obično pretpostavljate da je normalno i svakom drugom. 

„Uvek mi je bilo teško da pamtim stvari”, kaže Anja. „Tako da sam obično govorila članovima benda da treba da sviramo crvenu ili plavu pesmu. Onda bi me pitali o čemu to govorim. Mislili su da govorim gluposti.” Nakon puno crvenih i plavih proba sa bendom, konačno je dobila pomoć od neočekivanog izvora: „U to vreme smo imali iste menadžere kao i ’Simple Minds’. Oni su tada bili na vrhuncu slave i jednog dana mi je neko rekao: ’Njihov gitarista ima isti problem!’” Anja je zatim razgovarala sa Čarlijem Berčilom i po prvi put je otkrila da još neko doživljava stvari na isti način. To je bilo oslobađajuće iskustvo – i ohrabrilo je da počne da traži ljude kao što je ona.

„Otkrila sam da to nije toliko neobično, već je zapravo prilično česta pojava”, kaže Anja. Najnovija istraživanja ukazuju da postoji do 80 različitih vrsta sinestezije, da se obično razvijaju u detinjstvu i da su verovatno nasledne. Iako Anja ne zna za neki drugi slučaj u svojoj porodici, nije je previše iznenadilo kada joj je prijatelj umetnik rekao da su sinestete obično jako kreativne osobe. Na primer, kažu da je Franc List (1811–1886) jednom zatražio od članova svog orkestra da sviraju „malo plavije” tokom probe. Da je Anja bila član Listovog orkestra u to vreme, poštedela bi sebe nekoliko nesporazuma.

Ali ko zna – onda možda ne bi postala slikarka. Činjenica da je mogla da čuje boje je bila jedna stvar, ali čim je počela da ih stavlja na platno, počela je i da zaista shvata šta znači biti sinesteta: „Otkrila sam da su, za mene, muzika i boje neodvojivo povezane. Kao da sam otkrila jezik koji prenosi moj unutrašnji glas. Konačno sam mogla da prikažem šta se dešava u mojoj glavi.” Sudeći po njenim slikama, dešava se puno toga. Svetleće tačke i raznobojni pikseli se kombinuju i stvaraju fascinantne kaleidoskopske strukture. Moguće je pronaći puno značenja u njima, ali nema potrebe: „Svako vidi ono što želi da vidi. Ali pravo značenje slika je moja tajna”, kaže Anja uz osmeh.

Nije tajna da Anja voli krugove – njeni radovi se sastoje u potpunosti od tačaka različitih veličina i oblika. „Priroda, bakterije i gljivice, nebo, univerzum – sve su to tačke”, dodaje. „Za mene predstavljaju beskonačnosti, beskrajno ponavljanje, kao i mir.” Možda je uzbudljivo konstantno primati jače čulne nadražaje od većine ljudi, ali može biti naporno. „Zaista ste osetljivi – i to ne kažem u pozitivnom smislu. Svesni ste apsolutno svega”, kaže Anja. „Nekad gledam dole, vidim sve te žvakaće gume na pločniku i pitam se koliko ih ima. Ili odem na plažu u Hamburgu i čini mi se da su oni crveni kamenčići previše glasni. Vidiš jedno, onda drugo, onda nešto treće. Kao da te lanci sve vreme vuku na različite strane. Moram da nađem način da se isključim ili postajem zaista nervozna.” 

Srećom, Anja pronalazi mir u slikanju. Stvorila je i druge načine za opuštanje u svom svakodnevnom životu: „Stalno sređujem stvari, premeštam stvari i vraćam ih na veoma poseban način.” To je uglavnom podsvesna radnja, kao što Anja pokušava da objasni nedavnim primerom: „Nedavno sam imala gosta koji je pogledao jednu od mojih slika, a onda iznenada pokazao na činiju s voćem koja je stajala ispred njega i rekao: ’Voćke u činiji je iste boje i postavljene su na identičan način!’” Anja pokušava da unese red u čulni vrtlog, bez obzira na to što je blago haotična po prirodi, što odmah priznaje: „U svom ovom haosu i konfuziji ipak uspevam da stvorim svoj osećaj reda.” Kao super heroj koji mora da nauči da kontroliše svoje super moći, Anja sada može da u potpunosti uživa u svojim posebnim talentima: „Volim da istražujem: Kako to funkcioniše? Kakav je osećaj? Kakav je ukus? Zapravo se igram sve vreme.”

Autor: Nico Cramer
Fotografija: © Katharina Werle,  © Thordis Rueggeberg