Amedeo Musto D’Amore je glavni konsijerž hotela Vier Jahreszeiten u Hamburgu. Za 40 godina rada u hotelu ispunjavao je neke čudne i predivne zahteve.

Gladijator sedi u dizajnerskoj fotelji bež boje u luksuznom apartmanu. Ali ne nosi sandale, štitnike i šlem kao gladijatori u Starom Rimu. Umesto toga, njegova borbena oprema sastoji se od crnog žaketa, bronzanog tena i osmeha toliko toplog da mu odmah u potpunosti verujete. „Gladijatori su se u areni borili do smrti. Radim to isto da bi moji gosti bili zadovoljni”, kaže čovek čije ime kao da je izvučeno pravo iz neke holivudske italijanske romanse. On je Amedeo Musto D’Amore, glavni konsijerž hotela Vier Jahreszeiten u Hamburgu. Njegova ličnost i šarm su zaista dovoljni da pošalju Roberta De Nira u prevremenu penziju („Italijan sam, možda ste to već zaključili zbog mog akcenta...”). Njegova uloga u ovom tradicionalnom hotelu sa 5 zvezdica može da se uporedi sa glavnom ulogom u nekom blokbasteru, ali nije primetna. Konsijerž mora da ostane u zasenku i da bude tu za druge. Ali iza njegovog tihog i finog ponašanja leži jaka želja za pobedom. Možda je zato postao neka vrsta institucije u ovom velikom luksuznom hotelu.

Radi ovde 40 godina, duže od svih svojih kolega. „Otkriven sam”, kaže, prisećajući se sa neskrivenim ponosom trenutka kada ga je bivši direktor ovog luksuznog hotela pitao da dođe i da radi za njega. Bilo je to leta 1976. godine. Direktor je boravio u hotelu u Taormini na Siciliji, gde je D’Amore radio u datom trenutku. D’Amore je prihvatio njegovu ponudu – i brzo se zaljubio u hotel star 120 godina, u grad i u devojku iz Hamburga.

Smestite se na jednu od tapaciranih svilenih sofa u predvorju i posmatrajte D’Amorea kako razgovara telefonom ili kako se rukuje. Možda u početku to ne uviđate, ali to što on radi je više od usluge, to je vrsta umetnosti. Uvek pun razumevanja, uvek predusretljiv – svi koji uđu u hotel imaju osećaj da je on tu samo za njih. On je majstor da razume kako se gost oseća; poznavalac ljudske prirode koji je stekao godine praktičnog iskustva u psihologiji i društvenim naukama. „Odmah znam kada je neko upravo kupio odelo da bi se predstavio kao svetski čovek. Takođe znam kada farmerke i majica prikrivaju biznismena milijardera.” Njemu gosti poveravaju svoje najličnije probleme, kao na primer kada ginekolog treba da potvrdi trudnoću. „To je kao slušanje ispovesti. Slušam, ali nikada ne otkrivam ono što mi ispričaju.” Sve što je saznao o tome šta njegovi glavni klijenti vole i ne vole je sada prebačeno sa 14.000 rukom pisanih kartica na kompjuter, ali ako imate nedoumica, najbolje je da pitate D’Amorea.

Kada zameni svoj laneni sako i pilotske naočare za sunce za prugasto odelo i kravatu da bi započeo smenu, nikada ne zna šta da očekuje. To je ono što voli u svom poslu. Nabavljanje karata za rasprodatu premijeru ili sto u potpuno rezervisanom restoranu, savetovanje gostiju iz Kine o kupovini poklona – sve ovo je deo svakodnevnog posla. Ali ima i čudnih i prelepih zahteva, kao kada prinčevi iz Saudijske Arabije dođu s ogromnom pratnjom. „Za razliku od gostiju iz Evrope, navikli su da se sve uradi za tren oka, zato morate ostati smireni”, kaže D’Amore. On zna da će biti stotine komada prtljaga i da apsolutno sve može da se dogodi kada šeik dolazi u posetu. Možda će morati da nabavi 80 krava muzara sa severa Nemačke i da ih pošalje u Džedu. Bilo je trenutaka kada je princeza iznenada zatražila ponija. I čitav apartman je morao da se pretvori u oazu kao iz osamdesetih. Fikus koji više nije bio potreban kada su gosti otišli se sada nalazi u D’Amoreovom domu u hamburškom okrugu Bramfeld.

Video je sve velike zvezde kako prolaze kroz hotel Vier Jahrzehnten, ali nema svrhe da ga pitamo o njima. Veoma je jasno da će odgovoriti učtivo, ali da ništa neće odati. Čovek sa srebrnim pramenovima u kosi uvek izgleda besprekorno i majstor je u aluzijama. Ne želi da otkriva svoje godine.

Veliki koverat sadrži njegove omiljene uspomene iz dana kada sakupljanje autograma od poznatih gostiju nije bilo zabranjeno u njegovoj profesiji. On ležerno vadi sadržaje na stakleni sto pred nas. Potpisane crno-bele fotografije, koverte sa grbovima i pečatima i čestitke od ručno rađenog papira nalaze se pored stalka za reklamiranje sobne usluge. „Moj prijatelj Piter Justinov, kakav sjajan čovek; dragi Hajnc Ruman, takođe moj prijatelj; oh, evo i roditelja Lejdi Di, tako fini, prizemni ljudi, pozvali su me da dođem u Englesku...” D’Amore ima mnoštvo uspomena i nikad mu ne dosadi da ih se priseća.

Prisećajući se događaja kada se bacao puding i kada je Mik Džeger hteo da se ljulja na lusteru, D’Amore će samo reći: „Morate znati kako da se ponašate bez obzira na to ko ste. Izigravanje Tarzana prevazilazi sve granice.” Sada je za Stounse hotel uvek popunjen, 365 dana u godini. S druge strane, Sofija Loren se uvek dočekuje kao član kraljevske porodice. Od onog dana kada je zatražila da se kuhinja ugradi u njen apartman da bi mogla da kuva špagete za svog supruga Karla Pontija, ništa više ne iznenađuje D’Amorea. Čak i kad bi ga nešto iznenadilo, ne bi podigao ni obrvu.

Neke njegove anegdote skrivaju osećaj nostalgije: „Danas naši gosti imaju jako malo vremena, sve mora da se obavi u tren oka. Tu nestaje ljudska toplina.” Ali dodaje sa osmehom: „Ljudi i dalje imaju lude zahteve.” Američki biznismeni koji uvek žele da jedu u sobama usred noći. Ruski oligarsi koji žele da dovezu prijateljicu privatnim avionom. D’Amore nikada ne kaže „Ne”. Kada gosti iz Azije kažu da žele da idu na jednodnevni izlet od Hamburga do planina, on im predloži alternativu tako da ne moraju da putuju na drugi kraj zemlje. „Inače, stvarno pokušavam da uradim nemoguće.” Da bi to dokazao, vadi svesku sa kožnim povezom iz unutrašnjeg džepa. Ona vrvi od rezultata 40 godina srdačnosti i pouzdanosti – to je nešto što za konsijerža hotela dobija na vrednosti kako godine prolaze: njegova mreža kontakata.

Ovi dragoceni ključevi otvaraju vrata i to ne samo za D’Amorea. Ukršteni zlatni ključevi koje D’Amore nosi na reveru simbol su organizacije Les Clefs d’Or, udruženja najboljih konsijeržea sveta. Međusobna podrška je u njihovom poslovnom kodeksu. „Mi nismo vukovi samotnjaci. Ostali članovi mogu da računaju na mene kada im je potrebna pomoć. To je pitanje časti.” Svojim kolegama u najboljim hotelima se obraća i kad se gost iznenada seti u nedelju uveče da treba isporučiti 300 ruža u Kopenhagenu tačno u ponoć. Sve cvećare su zatvorene. Zato sarađuju da bi se buket isporučio na auto-putu negde između Nemačke i Danske. Ali bez obzira na sve to velikodušno deljenje, postoji jedan broj koji ovaj rođeni Napuljanin čuva bolje od broja bilo kog kralja, šeika ili vrhunskog hirurga – broj mobilnog telefona italijanske filmske dive Đine Lolobriđide.

Autor: Lena Schindler
Fotografija: © Johannes Mink